Хајде да раздвојимо две ствари: само НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године и тренутну ситуацију у Украјини.

НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. – Шта кажу чињенице?

Војна интервенција НАТО-а изведена без сагласности Савета безбедности Уједињених нација. То је чињеница коју нико не спори.

• Правна основа (или њен недостатак): НАТО је интервенисао позивајући се на „хуманитарну интервенцију“ како би спречио, како је тврдио, хуманитарну катастрофу на Косову. Међутим, у Повељи УН не постоји члан који експлицитно дозвољава употребу силе из хуманитарних разлога без одобрења Савета безбедности. Русија и Кина су се оштро противиле и најавиле вето на сваку резолуцију која би одобрила употребу силе. Због тога је НАТО деловао мимо УН. Ово је тада изазвало огромне дебате и поделе у међународној заједници.

• Последице: Бомбардовање је довело до разарања инфраструктуре, цивилних жртава и повлачења југословенске војске и полиције са Косова, које је потом стављено под међународну управу (Резолуција 1244 СБ УН, коју је касније и СРЈ прихватила).

• Кључна контроверза: Овај преседан је касније често коришћен као аргумент од стране Русије да оправда сопствене акције (попут признања Јужне Осетије и Абхазије 2008, и анексије Крима 2014), тврдећи да и она има право да штити своје сународнике и да Запад примењује двоструке аршине.

Са становишта слова међународног права, интервенција 1999. била је проблематична јер није имала изричито одобрење СБ УН.

Компарација са Украјином – Где је разлика? Посматрано са запада

Из западне перспективе, када ту чињеницу поставимо у односу на Украјину, поставља се питање: да ли чињеница да је Запад прекршио међународно право 1999. године да, али даје ли Русији право да то чини данас? Правно гледано, одговор је не, из два кључна разлога, опет гледано са запада:

А) Принцип универзалности права
Кршење права од стране једног актера не легализује кршење од стране другог. Ако осуђујемо нелегалну агресију (као што је била она 1999. или 2003. у Ираку), морамо бити доследни и осудити сваку агресију која нема мандат СБ УН, без обзира ко је починилац. То што је Америка прекршила право не чини руску војну интервенцијом легалном. Ово је принципијелан, а не „про-западни“ став. Ради се о томе да се право не сме селективно примењивати.

Б) Кажу постоји суштинска разлика у аргументацији
Постоји фундаментална разлика у томе како је Русија правдала своју војну интервенцију 2022. у поређењу са НАТО интервенцијом 1999. (чак и ако је тај аргумент био споран):

1. Русија није интервенисала да спречи хуманитарну катастрофу у току. Њени главни аргументи су били „превентивна самоодбрана“ (да би спречила да Украјина у будућности постане претња учлањењем у НАТО) и „денацификација“ . То су потпуно другачији аргументи, од којих је овај први посебно опасан јер би значио да свака држава може да нападне другу због сопствене процене будуће претње.

2. Циљеви: НАТО циљ 1999. (након усвајања Резолуције 1244) био је повлачење снага и успостављање међународног протектората, а не анексија територије. Руски циљеви су укључивали анексију четири украјинске области (Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсон), што представља кршење једног од најосновнијих начела међународног права – забране стицања територије силом.

Историјски и правни основ: Преседан као повод, а не изговор

Москва своје аргументе не износи у вакууму, већ се директно позива на историјске преседане Запада.

• Аргумент: Руски званичници, пре свих министар спољних послова Сергеј Лавров, континуирано истичу да Запад примењује двоструке стандарде. Њихов кључни аргумент је: „Оптужујете Русију, а ви сте згазили међународно право у Југославији, Ираку и Либији“.

• Анализа: Овај аргумент има за циљ да делегитимише позицију Запада као моралног судије. У њему се крије тврдња да се Русија 2022. године понашала исто као НАТО 1999. године, тј. да је реч о „хуманитарној интервенцији“ или заштити сународника, овог пута у Донбасу. Међутим, правно гледано, проблематичана је: НАТО интервенција 1999. није имала мандат Савета безбедности УН и као преседан је опасна јер може послужити као оправдање за сваку будућу агресију. Русија је такође подвукла јасну црвену линију: захтев да се НАТО врати на границе из 1997. године, што је Запад одбио, уз образложење да је НАТО дефанзивни савез и да суверене државе имају право на слободан избор савеза.

Кључни правни аргумент: Самоодбрана по члану 51

Ово је камен темељац руске правне аргументације.

• Аргумент: Русија званично тврди да је „специјална војна операција“ (СВО) покренута на основу члана 51 Повеље УН, који гарантује „неотуђиво право државе на индивидуалну и колективну самоодбрану у случају оружаног напада“. Такође, позива се и на уговоре о пријатељству и узајамној помоћи са Доњецком и Луганском Народном Републиком (ДНР/ЛНР), које је Москва признала непосредно пре почетка операције.

• Докази које је изнела Москва:

  1. Оптужба за геноцид: Тврди се да је Кијев спроводио „геноцид“ над руским становништвом у Донбасу, што је представљало директан окидач за интервенцију.

  2. Претња нападом на Русију („превентивни удар“): Износи се тврдња да је Украјина планирала велику офанзиву на Крим и Донбас уз подршку НАТО-а, што је руску операцију учинило превентивним, а самим тим и одбрамбеним чином.

  3. НАТО као војно упориште: Према Лаврову, Запад је претварао Украјину у војно упориште за обуздавање Русије (Anti-Russia), што је представљало директну претњу националној безбедности, због чега је Русија морала да реагује војно.

Контрааргументи: Зашто члан 51 није „одбрана“

Већина међународних правних стручњака и званичних тела УН одбацила је руску аргументацију из неколико разлога.

• Одсуство оружаног напада: Члан 51 јасно каже да се право на самоодбрану активира само у случају стварног оружаног напада на државу чланицу УН. Украјина 24. фебруара 2022. није извела никакав оружани напад на Русију.

• Забрана превентивног рата: Међународно обичајно право, поникло из Нирнбершког трибунала, недвосмислено забрањује превентивни рат. Сама „отворена претња безбедности“ није довољан окидач за употребу силе.

• Питање „Колективне самоодбране“: Да би се позвала на колективну самоодбрану, држава којој се притиче у помоћ мора бити жртва оружаног напада. Признање ДНР/ЛНР од стране Русије и њихов захтев за помоћ стигли су након почетка сукоба, што временски не одговара логици одбране.

• Резолуција Генералне скупштине УН: Дана 2. марта 2022, Генерална скупштина УН усвојила је резолуцију којом се руска операција осуђује као „акт агресије у нарушавању члана 2(4) Повеље УН“. Руска правна аргументација тако је у потпуности одбачена као неоснована.

Хронолошки докази о селективној примени права

Аргумент о двоструким стандардима Запада, међутим, није без основа. Ево документованих примера, америчких и НАТО интервенција, када је међународно право тумачено крајње креативно или у потпуности игнорисано:

• 1953. Иран – Операција „Ајакс“: Документи потврђују да су ЦИА (САД) и МИ6 (Велика Британија) организовале државни удар којим је свргнут демократски изабрани премијер Мохамед Мосадик, како би заштитиле нафтне интересе.

• 1973. Чиле – Операција „Cripple“: Декласификовани извештаји ЦИА показују да је председник Ричард Никсон одобрио напоре да се помогне уклањање демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа, за кога је процењено да је „у супротности са интересима САД“.

• 1999. СР Југославија – Операција „Allied Force“: НАТО је бомбардовао суверену државу без мандата Савета безбедности УН, позивајући се на доктрину „хуманитарне интервенције“ која не постоји у Повељи УН.

• 2003. Ирак: Инвазија је изведена под изговором поседовања оружја за масовно уништење, што се касније показало као нетачна обавештајна процена. Ни ова интервенција није имала експлицитно одобрење СБ УН.

• 2014. Сирија: Америчка администрација је 2014. осмислила веома креативан правни аргумент да бомбардује циљеве у Сирији – позивајући се на право на одбрану Ирака, тврдећи да сиријска влада „није у стању“ да заустави прекограничне терористичке претње.

Руска перцепција НАТО окружења и потреба за заштитом

Коначно, да ли Русија треба да „ћути“ док је НАТО опкољава.

• Војна реалност: Без обзира на правне аргументе, војна реалност показује да је НАТО направио драматичне кораке управо због страха од даље руске агресије што је у Москви протумачено као доказ да је опкољавање реално. Након 2022. године, Алијанса је усвојила најсвеобухватније планове одбране од Хладног рата, размештајући значајне снаге на источном крилу (Пољска, Балтичке земље), а циљеви за издвајања за одбрану подигнути су на 5% БДП-а.

• Шира перспектива: Русија проблем НАТО окружења не посматра само као војно питање. У свом наративу, она се представља као „ослободилачка сила“ која ствара „слободан свет“ изван западне хегемоније, борећи се против „наметнутог система“. Одатле и потиче тврдња да је рат у Украјини „оркестрирао“ Запад као део ширег рата против Русије. Овај наратив има велики одјек у једном делу света, који је уморан од „двоструких стандарда“.

Сажето виђење

Дакле, ко примењује право, а ко силу? Одговор је сложенији од једноставне поделе.

• Запад (САД/НАТО) има историју дугу више од седам деценија током које је често прибегавао сили мимо права. Селективна примена права од стране Запада озбиљно је нарушила кредибилитет поретка заснованог на правилима.

• Русија у својој тренутној спољној политици представља пример реалполитике, где се на правне норме позива инструментално, како би се оправдали унапред дефинисани геополитички циљеви. Њена војна интервенција на Украјину је акт силе.

• Право је ту, али се налази у кризи. Моћне државе га користе као оружје против слабијих, а игноришу га када им не одговара. То је горка чињеница. Руски аргумент о „двоструким стандардима“ Запада је чињенично тачан, али проблем настаје када се он користи не да ојача међународно право за све, већ да га у потпуности суспендује и отвори врата праву силе.

У таквом свету, мале државе попут Србије су, нажалост, двоструке жртве – и када право не важи и када се користи као параван за силу.

У наставку је хронолошки преглед значајнијих војних интервенција САД и НАТО-а од 1949. године до данас, укључујући и тајне операције и свргавања легално изабраних лидера.

🗓️ 1940-е и 1950-е: Почетак Хладног рата

• 1949. Албанија: ЦИА финансира неуспели покушај британске обавештајне службе МИ-6 да збаци комунистичку владу у Албанији. Операција је била компромитована од почетка.

• 1949. Сирија: ЦИА подржава војни удар којим је збачена изабрана влада.

• 1953. Иран: У оквиру операције „Ајакс“, ЦИА и британска обавештајна служба организују војни удар којим је свргнут демократски изабрани премијер Мохамед Мосадик, а на власт је враћен шах Реза Пахлави.

• 1954. Гватемала: ЦИА организује државни удар којим је збачен председник Хакобо Арбенз Гузман, чије су реформе угрозиле интересе америчке компаније „United Fruit Company“.

🗓️ 1960-е: Вијетнам и глобалне интервенције

• 1961. Куба: Неуспела инвазија у Заливу свиња коју су извеле кубанске избеглице обучене и опремљене од ЦИА-е, са циљем збацивања Фидела Кастра.

• 1964. Конго: Операција „Црвени змај“ – америчке снаге интервенишу у Конгу ради спасавања талаца и подршке влади у борби против побуњеника.

• 1965. Доминиканска Република: Операција „Power Pack“ – америчке снаге искрцавају се у Доминиканској Републици, званично ради заштите америчких грађана и успостављања реда.

• 1969-1970. Камбоџа: Тајно бомбардовање Камбоџе у оквиру операције „Мени“, чиме је проширен Вијетнамски рат.

🗓️ 1970-е: Тајне операције широм света

• 1970. Чиле: САД подржавају неуспешан покушај пуча против демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа.

• 1973. Чиле: Војни удар подржан од САД збацује и доводи до смрти председника Салвадора Аљендеа. На власт долази Аугусто Пиноче.

• 1979-1989. Авганистан: Операција „Циклон“ – ЦИА финансира, обучава и наоружава авганистанске муџахедине у борби против совјетске окупације, што је касније имало далекосежне последице.

🗓️ 1980-е: Директне инвазије

• 1983. Гренада: Инвазија САД (операција „Urgent Fury“) након војног удара, званично ради заштите америчких студената и обнављања реда, наишла је на широку међународну осуду.

• 1986. Либија: Операција „El Dorado Canyon“ – амерички ратни авиони бомбардују Триполи и Бенгази као одмазду за наводну либијску умешаност у бомбашки напад у Берлину.

• 1988. Иран: Операција „Praying Mantis“ – америчке снаге изводе нападе на иранске поморске и ваздушне снаге у Персијском заливу.

• 1989. Панама: Инвазија САД (операција „Just Cause“) ради хапшења генерала Мануела Норијеге, који је оптужен за трговину дрогом.

🗓️ 1990-е: Заливски рат и Балкан

• 1991. Персијски залив: Операције „Пустињски штит“ и „Пустињска олуја“ – масовна војна интервенција међународне коалиције предвођене САД ради ослобађања Кувајта од ирачке окупације.

• 1992-1995. Босна и Херцеговина: НАТО започиње своје прве борбене операције у историји (операције „Sky Monitor“, „Deny Flight“ и „Deliberate Force“).

• 1998. Судан и Авганистан: Операција „Infinite Reach“ – лансирање крстарећих ракета на циљеве у Судану и Авганистану као одмазда за бомбашке нападе на америчке амбасаде.

• 1999. Савезна Република Југославија: НАТО бомбардовање СР Југославије (операција „Allied Force“) изведено без мандата Савета безбедности УН. Овај догађај, који је и сам преседан у међународним односима, често се узима као аргумент за двоструке стандарде.

🗓️ 2001. до данас: „Рат против тероризма“ и даље

• 2001-2021. Авганистан: Инвазија САД након напада 11. септембра ради свргавања талибанског режима и уништења Ал-Каиде. Ово је постао један од најдужих ратова у америчкој историји.

• 2003-2011. Ирак: Инвазија на Ирак и свргавање режима Садама Хусеина под изговором поседовања оружја за масовно уништење, што се касније показало као нетачно.

• 2011. Либија: НАТО интервенција (операција „Unified Protector“) ради успостављања зоне забрањених летова, што је директно довело до свргавања и убиства либијског лидера Моамера Гадафија.

• 2014-данас: Сирија и Ирак: Војна интервенција међународне коалиције предвођене САД против Исламске државе (ИСИЛ).

Сада сте поставља кључно питање на које нема једноставног одговора: ако једна страна крши договоре и право, зашто би се друга тога придржавала? Хајде да то рашчланимо без идеолошких наочара.

1. Шта је тачно договорено, а шта прекршено?

Помињете „договор о неширењу НАТО-а на исток“. То је једна од централних тема у односима Русије и Запада.

• Обећање из 1990: Декласификовани документи америчког Националног безбедносног архива показују да су западни лидери (Бејкер, Буш, Геншер, Кол и други) током преговора о уједињењу Немачке 1990. године дали вишеструка усмена уверавања совјетском лидеру Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити „ни педаљ на исток“ (not one inch eastward).

• Правна природа: Међутим, ова обећања никада нису преточена у формални, потписани међународни уговор. Била су дата у специфичном контексту уједињења Немачке. Западни савезници касније су тврдили да се то односило само на Источну Немачку, а не на цео Варшавски пакт. Горбачов је и сам касније, 2014. године, изјавио да тема ширења НАТО-а „уопште није била дискутована тих година“, што само показује колико је сећање „флуидно“.

• Кршење духа договора: Без обзира на правни статус, са моралне и политичке стране, обећање је дато. Русија га доживљава као превару. Од 1999. до 2020. године, 14 земаља Централне и Источне Европе, бивших чланица Варшавског пакта или совјетских република, ушло је у НАТО. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио је 2026. да је „угашено“ све што је обећано.

Чињеница: Дух договора јесте прекршен, и то је један од кључних узрока дубоког неповерења Москве према Западу.

2. Суштинско питање: Зашто би Русија поштовала правила ако их Запад не поштује?

Ово је савршено логично питање.

1. Бранимо принцип да се границе не мењају силом, принцип који је Србија унела у темељ своје државне политике око Косова и Метохије, али колективни запад је себи дао за право да он има ексклузивно право да то ради

3. Шта је са Југославијом и СССР-ом?

Председник Путин рекао је да, распад СССР-а била „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. Милиони Руса и других народа остали су преко ноћи ван граница матице. То је траума.

Потпуно је управу када је рекао да је НАТО интервенција 1999. изведена без мандата Савета безбедности УН  уништила СР Југославију. Резолуција 1244, која је касније усвојена, формално је потврдила суверенитет и територијални интегритет СР Југославије (чији је наследник Србија). Али реалност на терену је другачија.

„Или правила важе за све, или не важе ни за кога.“  Зато је кључно инсистирати да важе за све, а не да их сви одбацимо. Јер свет без икаквих правила је свет без будућности.