Некатегоризовано

Судбина народа српског порекла је прича о дугој, упорној борби за опстанак која траје до данас. Обухвата неколико кључних историјских етапа: покрштавање, вековни отпор, постепену асимилацију и коначно очување идентитета код данашњих Срба.

Давид Хитреус (David Chytraeus) је био немачки лутерански теолог и историчар 16. века. Његова „Саксонска хроника“ (Chronicon Saxoniae) покрива период од 1500. године па надаље и важан је извор за историју северне Немачке и суседних земаља.

У својој хроници, Хитреус је забележио драгоцене податке, који се могу груписати у неколико целина:

Географски описи

Хитреус је дао детаљан опис Балтичког мора и његовог приобаља:

„Балтичко море почиње од ушћа реке Траве, луке Либека и протеже се на двеста педесет германских миља између Немачке, Пруске, Ливоније, Русије и супротне обале Данске, Готландије и Финске све до Виборга.“

Такође је забележио да су „Генетски, или венедски, народи, које Германи називају Вендима, Италијани Словенима, а наши Вандалима, заузели сву ову обалу Балтичког мора“.

Опис паганских божанстава

Хроника садржи значајне податке о веровањима полапских Словена. Хитреус помиње град Јулин (Volin) где су „неки родови чували своје идоле и сопствене обреде“. У јавном исповедању поштовали су Триглава, троглавог бога, чији се лик, како Хитреус наводи, „и данас може видети у храму бранденбуршких каноника на реци Хафел“.

Поред Триглава, помиње и богове малих родова:

• Јаровита (Haruit) – заштитника рата
• Поревита (Barovit) – заштитника трговине
• Белбога (Белог бога) и Чернобога (Црног бога).

Посебно је описао идола са острва Рујана (Rügen):

„Лик идола Рујане, извајан у камену, може се видети у селу Алтенкирхен, у припрати храма. Више личи на чудовишног злог демона него на неког бога; стари становници су га звали Свјатовит, а данашњи Витолд.“

Такође је споменуо и бога Јутробога (Бога зоре) и праксу да су пагани посматрали излазак сунца кроз прозоре храма окренуте ка истоку.

О историјском контексту

„Саксонска хроника“ је настала у 16. веку, у време када су протестантски историчари попут Хитреуса истраживали прошлост, укључујући и паганска веровања, како би боље разумели сопствени идентитет. Његови описи словенских божанстава сматрају се драгоценим, јер су често засновани на старијим изворима и директним посматрањима.

На основу доступних информација, могу да потврдим да је Давид Хитреус (David Chytraeus) био истакнути немачки лутерански теолог и историчар из 16. века. Његов рад је користио Мавро Орбин, аутор књиге „Краљевство Словена“ (Il Regno degli Slavi) из 1601. године. У истом периоду, на италијанском говорном подручју (посебно у Венецији) за Србе односно Словене су се користили називи изведени из латинске речи „Sclavus“. Један такав пример је реч Schiavoni, која се односила на јужнословенске народе, али и на саму територију коју су настањивали, попут области Schiavonia Veneta (Венецијанска Склавонија) у данашњој североисточној Италији, која је тако названа јер су је у 8. веку насељавали Словени.

Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ (Il Regno de gli Slavi) из 1601. године износи веома амбициозну и пансловенску визију историје. Он не говори само о Словенима у ужем смислу, већ тврди да су многи древни народи у ствари били словенског порекла, и да су Словени као такви населили огромна пространства. Ево шта он конкретно наводи:

Простор словенског „краљевства“ и насеља

Орбин описује некадашње словенско краљевство које се простирало на изузетно великој територији:

„II Regno di Sueulado s’esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm’a Settentrione.“ 

Овај опис се може протумачити као пространство од Балтика до Јадрана и даље. Савремени извори истичу да је његов циљ био да опише заједништво Словена од Јадрана до Северног мора и Волге. Идеја о великом словенском краљевству које се протезало од Јадрана до Црног мора је централна тема књиге.

Међутим, Орбинове тврдње иду много даље и обухватају готово целу Европу и делове других континената.

Које је све народе сматрао Словенима?

Орбин није сматрао да су Словени само они народи које данас тако називамо. Његова кључна теза је да су многи древни и средњовековни народи у ствари били Словени, што имплицира њихово присуство на тим просторима. У књизи се експлицитно наводи:

„Трачани и Илири припадају јединственој словенској нацији… Вандали… Готи, Остроготи, Визиготи, Гепиди, Гети, Алани, Херули, Квади… Дачани… Маркомани… Трачани и Илири који сви припадају истом словенском народу и говоре истим језиком.“

Поред њих, међу Словене је убрајао и Аваре, Швеђане, Нормане и Бургунде. Ова тврдња драстично проширује територије које је сматрао словенским.

🗺️ Конкретне географске тврдње

На основу тога, територије које је Орбин сматрао словенским (или су на њима присутни народи словенског порекла) обухватале су:

• Балкан и Панонија: Словени су аутохтони на простору јужно и северно од Дунава. Орбин истиче илирске корене Јужних Словена и њихов аутохтони статус на Балкану.
• Македонија: Тврдио је да Македонци нису Грци, већ да говоре србским језиком. Чак је и Александра Великог сматрао Србином.
• Северна и Источна Европа: Руске земље, укључујући Новгород, повезује са Вандалима, тврдећи да деле исти тадашњи србски језик, обичаје и веру.
• Западна и Централна Европа: Простор где су се налазили Вандали, Готи, Бургунди и друга германска племена. Пошто их је сматрао Словенима, читава област данашње Немачке, Пољске, Скандинавије и других земаља је била словенска.
• Иберијско полуострво (Шпанија): Тврдио је да су Визиготи били Словени и да су словенска имена попут Санка владала у Шпанији.
• Азија и Африка: Тврди да су Словени напали Персију и завладали Азијом и Африком, ратујући против Египћана.

Укратко, Мавро Орбин је својим „Краљевством Словена“ створио грандиозну визију у којој су Словени аутохтони становници већег дела Европе, од Балтика до Медитерана, и да су кроз историју, под различитим именима, владали пространим територијама од Шпаније до Азије.

Сећања ради

Таласи миграције и граница на Лаби

Преци данашњих Лужичких Срба, део велике групе Полапских Словена (или „Венда“ како су их Германи називали), насељавали су простор данашње источне Немачке. Карло Велики је почетком 9. века успоставио Српску марку (Limes Sorabicus), граничну област између Франачког царства и српских племена дуж реке Сале. Ову територију, која обухвата градове попут Хамбурга и Лајпцига, касније су у изворима називали „српском земљом“.

• Племенска разноликост: Српска племена нису била јединствена. Међу њима су се истицали Лужичани, Милчани, Гломачи и Љутићи, а у ширим областима данашњег Мекленбурга и Холштајна живели су Бодрићи (или Ободрити).
• Покрштавање и напори за очувањем: Карло Велики и његови наследници покорили су погранична племена, што је довело до покрштавања и постепене германизације. Снажан отпор кулминирао је у Великом словенском устанку 983. године, када су племена повратила независност и паганство на више од једног века.

Поглед из „Саксонске хронике“

Давид Хитреус је у 16. веку забележио последње трагове старе вере и имена која су нестајала. Помиње их у контексту:

• Паганска божанства: Описао је култ троглавог бога Триглава у Бранденбургу и Световида (Витолда) на острву Рујан (Rügen), чији се кип чувао у селу Алтенкирхен.
• Поистовећивање народа: Хитреус директно повезује Венде, Словене и Вандале, називајући их „Генетски, или венедски, народи“, чиме сведочи да је у његово време још било свести о словенском становништву дуж Балтика.

🌳 Опстанак и наслеђе

Од бројних полапских племена, једино су Лужички Срби сачували свој идентитет до данас. Процес асимилације је текао постепено:

• Остаци традиције: Чак и након покрштавања, народ се држао старих обичаја, о чему је писао хроничар Хелмолд.
• Културни печат: Српски утицај огледа се у бројним топонимима, попут града Олденбурга (првобитно Стариград), што потврђује старије порекло назива.

Њихова заједница је опстала вековима под све јачим притиском:

• Систематска колонизација: Током средњег века, на просторе настањене Словенима трајно су се насељавали немачки досељеници.
• Модерни притисци: У 19. и 20. веку, рударство и индустријализација узроковали су расељавање читавих села, додатно угрозивши опстанак заједнице.

Судбина српских племена на тлу данашње источне Немачке је сложена прича која се протеже кроз векове борби за опстанак, постепену асимилацију и коначно сведеност на данашње Лужичке Србе. Ево детаљног прегледа, заснованог на историјским изворима и доступним подацима.

Предео Срба: Од Балтика до Лабе

Српска племена, позната и као Полапски Словени, насељавали су огромни простор источно од реке Лабе (Елбе), који је обухватао велики део данашње источне Немачке. Та територија се простирала од Балтичког мора на северу, до Чешке на југу, и од реке Лабе на западу до реке Висле на истоку.

• Народ и име: Себе су називали јединственим именом – „Срби“ или „Сораби“ (што значи „субраћа”, „сољуди”), док су их Немци називали „Вендима“ или „Сорбима“.
• Колевка градова: Они су први дали име данашњем Берлину (првобитно Барљин, мало српско рибарско село). Многа географска имена у региону су словенског порекла (Каменица, Горица, Добри Луг, итд.).
• Унутрашња подела: Полапски Словени су се делили на три главне гране: Бодриће (Ободрите), Љутиће (Велете) и Лужичке Србе. У оквиру ових савеза налазила су се бројна мања племена.
• Списак племена: Унутар ових савеза налазила су се бројна мања племена, попут: Лужичана, Милчана, Гломача (Далеминаца), Рујана, Поморана, Суселца, Нелетића и других.

Живот, Вера и Вековни Отпор

Живот ових племена био је испуњен сталном борбом за очување слободе и старе вере.

• Паганска вера: Снажно су се држали своје словенске паганске вере. Посебно је био поштован култ троглавог бога Триглава у Бранденбургу и Световида (Витолда) на острву Рујан (Rügen). Хроничар Давид Хитреус је у 16. веку забележио да се идол Световида још увек могао видети у цркви у селу Алтенкирхен.
• Државе и устанци: Племена су била организована у кнежевине. Пружали су жесток отпор германским освајачима, а кључни догађај био је Велики словенски устанак 983. године, када су племена повратила независност и паганство на више од једног века.

Узроци Нестанка: Како су Племена Уништавана

Процес нестанка већине српских племена био је дуготрајан и резултат је више повезаних фактора, а не једног догађаја.

• Војни походи и покрштавање (9-12. век): Од 9. века, франачки и саксонски владари предузимали су систематске походе, покоравали племена и наметали хришћанство. На пример, утврђење Гана, главно средиште племена Гломача, уништено је 929. године. Дански краљеви су 1168. године покорили и покрстили племе Рујана, уништивши светилиште у Аркони.
• Ostsiedlung (Немачка колонизација): Ово је био кључни процес. На освојене територије масовно су насељавани немачки сељаци, занатлије и трговци. Досељеници су уживали повластице и постепено су постали већинско становништво. Становништво је временом губило свој језик и идентитет.
• Снажан притисак на асимилацију (17-20. век): Од 17. века, асимилација се интензивира. До почетка 20. века, готово сви Лужички Срби говорили су и немачки. Немачка држава је у 19. и 20. веку спроводила политику германизације, укључујући забрану језика у школама и укидање верских обреда на словенском.

Данас: Једини Опстали – Лужички Срби

Од свих полапских племена, једино су Лужички Срби сачували свој идентитет до данас.

• Територија и бројност: Данас их има око 60.000, а живе у две одвојене области (Горња и Доња Лужица) у савезним државама Саксонија и Бранденбург.
• Језик и култура: Говоре два сродна језика (горњо- и доњолужичкосрпски), који су признати као мањински. Имају богату културну традицију, али су и данас изложени притиску асимилације.

Лужички Срби под Хитлером и у Другом светском рату

Нацистички режим је имао амбивалентан, али у суштини репресиван однос према Лужичким Србима, који се кретао од покушаја присилне асимилације до планова за депортацију.

• План „Коначног решења вендског питања“: Постојао је план (од 1937. до 1940. године) да се Лужички Срби масовно преселе у Алзас-Лотарингију (као радна снага у рудницима) или у Генерално губернаторство (Пољска), што би довело до њиховог нестанка.
• Прогон и забране: Режим је систематски гушио сваки облик националног живота. Кључна организација Домовина (Domowina) је 1937. године забрањена, имовина конфискована, а文库 и музеји уништени. Забрањене су све публикације на лужичкосрпском језику, осим чисто верских, док и оне нису угашене.
• Хапшења и терор: Тридесетих година 20. века уследила су хапшења многих лужичкосрпских интелектуалаца и јавних личности, од којих су неки завршили у концентрационим логорима.
• „Тиха германизација“: Иако је режим спроводио репресију, историчари бележе да је Хитлер, за разлику од отвореног терора над Пољацима, наредио да се „вендско питање“ реши тихо, убрзаном асимилацијом.
• Појединци у Вермахту и СС-у:
  • Вермахт: Избијањем рата 1939. године, многи Лужички Срби су мобилисани у редовну немачку војску (Вермахт) и послати на фронт.
  • У СС-у: Нису постојале посебне лужичкосрпске СС дивизије. Међутим, познато је да су неки појединци лужичкосрпског порекла заузимали високе положаје у нацистичкој хијерархији. Најпознатији пример је Балдур фон Ширах, вођа Хитлерове омладине (Hitlerjugend), који је имао лужичкосрпско порекло.

Наслеђе: Неизбрисив Траг

Упркос готово потпуној асимилацији, присуство Срба на овим просторима оставило је дубоке и трајне трагове.

• Топоними: Најочигледније наслеђе су стотине имена места и градова словенског порекла. Примери су Берлин, Либек (Љубица), Лајпциг (Липск), Росток и многи други.
• Археологија: Широм источне Немачке налазе се остаци словенских градина, насеља и гробаља, сведочећи о некадашњој распрострањености ових племена.
• Културни допринос: Лужички Срби су, иако малобројни, дали запажене личности немачкој и европској култури, попут филозофа Готфрида Вилхелма Лајбница, или српског генерала Павла Јуришића Штурма, Лужичког Србина који је постао истакнути војсковођа у српској војсци.

Хронологија српске голготе и славе

Косовски завет – темељ жртве (1389)

Кнез Лазар Хребељановић стајао је пред избором који и данас обликује српску свест: царство земаљско, пролазно, или царство небеско, вечно. Видовдан 1389. није био само битка – био је то чин свесног жртвовања. Лазар је повео своју војску знајући да иде у смрт, али је веровао да брани хришћанску Европу од османске најезде. Његова глава пала је заједно са главом султана Мурата – Србија је изгубила државу, али је добила мит о јунаштву и жртви који ће је одржати кроз векове ропства. Овај чин поставио је Србе у позицију „бедема хришћанства“ (Antemurale Christianitatis), што ће вековима бити темељ њиховог идентитета.

Времеплов кроз голготу:

• 1389. Косовска битка – Лазарева жртва. Почетак мита о небеском царству.
• 1456. Опсада Београда – Заустављање Турака. Настаје легенда о подневним звонима.
• 1690. и 1739. Велике сеобе под патријарсима. Срби беже у Угарску, чувајући хришћанску границу.
• 1804-1815. Српска револуција – први устанак на Балкану против Османлија.
• 1914-1918. Први светски рат – Србија губи 1,2 милиона људи.
• 28. јул 1918. Српска застава на Белој кући.
• 1941-1945. Геноцид у НДХ и ново страдање.
• мај 1945. Блајбург и почетак приче о „пацовским каналима“ – бекство поражених.
• 1990-е. Обнова наратива о „пацовским каналима“ у контексту ратова у бившој Југославији.

КОСОВСКА БИТКА И ЗАВЕТ (1389)

Предвечерје: Лазарева Србија и Османлије

Кнез Лазар Хребељановић (владао 1371–1389) није био краљ, али је био de facto најмоћнији српки владар након слома Душановог царства. Док је цар Урош Нејаки живео своје последње године без стварне власти, Лазар је учврстио власт у Поморављу, са престоницом у Крушевцу. Градио је цркве, ослањао се на црквену хијерархију и, што је кључно, ковао је савезе са суседима како би се супротставио све агресивнијој Османској експанзији. Његова кћи Јелена била је удата за Ђурђа II Балшића, сина Вука за сестру Вука Бранковића, а друга кћи за бугарског цара Шишмана. Ово је био владар који је дипломатију схватао као продужетак државничке вештине.

На другој страни стајао је султан Мурат I, трећи османски владар, који је систематски ширио границе: 1361. пао је Једрене (које постаје османска престоница), 1371. у Маричкој бици погинули су краљ Вукашин и деспот Угљеша, а до 1380-их Османлије су већ биле у Македонији и продирале у Шумадију. Пад Ниша 1385, па Софије… Србија је била следећа.

---

Хронологија уочи битке

1386.

• Мурат осваја Ниш, додељује га вазалима. Лазар привремено признаје вазалство, али се након одласка главнине турске војске припрема за отпор.

1387.

• Први значајнији окршај: Лазареве трупе одбијају турски одред јачине око 18.000 људи код Топлице (Билећа, Плочник). Ова победа има психолошки значај: показује да Османлије нису непобедиве.

1388.

• Лазар интензивно тражи савезнике. Шаље војску у Босну краљу Твртку I (који се већ прогласио за краља Срба и Босне), осваја Коринт у савезу са Ђурђем II Балшићем. Истовремено, турске чете пустоше Шумадију.

Пролеће 1389.

• Мурат сакупља војску: процене иду од 25.000 до 40.000 људи. У војсци су били јаничари (елитне јединице), спахије, акинџије, али и хришћански вазали — међу њима и Марко Краљевић, син краља Вукашина, сада турски вазал, и Константин Дејановић (господар источне Македоније).
• Лазар шаље позив свим хришћанским господарима. Одазивају се: његов зет Вук Бранковић (Косово), краљ Твртко I шаље војводу Влатка Вуковића са одредом, те бројни ситни властелини. Неки од пограничних господара (као Марко) већ су били на турској страни.
• Тачна величина Лазареве војске је непозната: процене варирају од 15.000 до 30.000 људи. Суштински, то је био савез кнеза Лазара, Вука Бранковића и одреда из Босне.

---

Видовдан, 15. (28.) јун 1389.

Јутро:
Војске су се суочиле на Косову пољу, недалеко од Приштине, у долини реке Лаб и Ситнице. Лазар је држао центар, Вук Бранковић десно крило, а Влатко Вуковић лево. Насупрот њима: Мурат у центру, његов син Бајазит (касније Бајазит I Муњевити) на левом крилу (према Вуку), а син Јакуб на десном (према Влатку).

Кључни моменти према изворима:

1. Почетни стрелачки окршај: Турски акинџије и стрелци започињу борбу, покушавајући да развуку српске редове.
2. Српски пробој: Српска тешка коњица (оклопници) удара снажно. Детаљи су магловити, али према опису у Мавровом делу (каснија хроника Мавра Орбина, 1601), српско лево крило под Влатком Вуковићем и део центра пробијају турске редове.
3. Смрт султана Мурата: Ово је најконтроверзнији детаљ битке и предмет спора између извора. Постоји више верзија:
   • Српска традиција: Милош Обилић, властелин, претвара се да дезертира и долази у турски логор. Клечећи пред Муратом да му пољуби руку, потеже скривени нож и убија султана.
   • Османски извори (Ашикпашазаде, Нешри, Идрис Битлиси): Мурат је погинуо на бојном пољу након битке, док је обилазио мртве. Један рањени српски ратник, сакривен међу лешевима, скочио је и пробо га мачем. Име убице није забележено, а ако јесте, тек касније. Неки га помињу као „Милоша Кобиловића“. Други извори: један хришћански племић, рањен, извршава атентат.
   • Византијски извори: Лаоник Халкокондил помиње да је Мурата убио српски племић „Милон“ након битке.

—Упркос разликама, чињеница о Муратовој смрти је вероватна и потврђена са више страна. Оно што остаје легенда је Милошев идентитет: у раним изворима он се не помиње по имену (први пут поменут у једном документу из 1430-их), али до краја XV века он постаје централна фигура наратива.

4. Бајазит преузима команду: Након Муратове смрти, Бајазит брзо преузима контролу. Према османским изворима, погубио је свог брата Јакуба на бојном пољу како би обезбедио престо. Затим концентрише снаге и разбија српску војску.
5. Заробљавање и смрт кнеза Лазара: Лазар је заробљен. Према неким изворима, посебан му је глава пред Бајазитом, поред Муратовог тела. Ова сцена често се приказује у епској поезији. Смрт кнеза пред очима синова — елемент који јача мученички карактер.

Исход: Тактички, битка је била нерешена — оба владара су мртва. Стратешки, Османлије су имале већу резерву људства и државни апарат способан да апсорбује шок. Србија, остајући без вође, ушла је у период кризе и убрзо постала вазална држава.

---

Косовски завет — настанак мита

Легенда о „Косовском завету“, коју ви помињете, настала је после битке, кроз неколико фаза:

1. Прва фаза (1389–1400): Проглашење Лазара за мученика. Патријарх Спиридон и касније Данило III преносе његове мошти из цркве Св.Стефана у Приштини у манастир Раваницу, а затим у Врдник (Срем). Почиње култ светог кнеза. У црквеним списима, Лазар се пореди са Христом, његова вечера уочи битке са Тајном вечером, а издајник Вук Бранковић са Јудом.
2. Друга фаза (1400–1450): Слово о кнезу Лазару, житија и похвале. Формулише се идеја да је Лазар свесно изабрао „царство небеско“ уместо земаљског. Ово је делом истина: Лазар је могао прихватити дубље вазалство, али се борио као хришћански владар.
3. Трећа фаза (XVI–XIX век): Епска народна поезија. Ту се битка претвара у драму са ликовима: цар Лазар, царица Милица, девет Југовића, стари Југ Богдан, слуга Милутин, кнегиња и наратив о издајнику Вуку Бранковићу. Формулише се познати стих:
   „Земаљско је за мало царство, а небеско увек и довека.“
   Ова поезија постаје централни део српског националног идентитета, особито у XIX веку за време Вука Караџића и романтизма.

Закључак: Историјски, Лазар је био политички и војни вођа који је погинуо у борби против инвазије. Митолошки, он је мученик који је својом смрћу запечатио савез с Богом, чинећи Србе „небеским народом“. Тај завет је вековима касније служио као морални темељ за отпор и страдање.

---

ОПСАДА БЕОГРАДА (1456) — ДЕТАЉНА ХРОНОЛОГИЈА

Контекст: Пад Цариграда и налет Мехмеда II

29. маја 1453. млади султан Мехмед II Освајач освојио је Цариград, што је шокирало Европу. Следећа мета био му је Београд, кључна тврђава на Дунаву коју су Угри (Мађари) држали од 1427. (када је деспот Стефан Лазаревић, након смрти без наследника, вратио град Угарској, а заузврат добио поседе у Мачви и Срему). Београд је био „капија Угарске“ и за њим се улазило у Панонску низију и даље у средњу Европу.

Припреме (крај 1455 – пролеће 1456):

• Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко), мађарски регент, искусан борац против Турака (победник код Ниша 1443, иако поражен код Варне 1444), почиње да окупља одбрамбене снаге. Његов лични интерес: сукоб са краљем Ладиславом V Посмрчетом и угарским племством, али пред османском претњом привремено се постиже сагласје.
• Јован Капистран, фрањевац, папски легат и ватрени проповедник, шаље позив на крсташки рат. Папа Калист III пружа моралну и финансијску подршку.
• Капистран окупља војску од 15.000 до 25.000 људи: то су углавном сељаци, занатлије, сиромашни племићи, ветерани из претходних крсташких похода, мада без професионалне опреме, али са огромним верским жаром. Хуњади доводи око 15.000 професионалних војника (тешка коњица и најамници).

Османска војска (процене):

• Мехмед II диже војску од 60.000 до можда 100.000 људи (извори се разликују; Константин Михаиловић, јаничар, помиње 150.000, али су тадашње бројке претеривале). Реалније: око 50.000–70.000.
• Поседује око 200 речних бродова (шајки, галија), тешку опсадну артиљерију (топове ливене у Једрену, сличне онима коришћеним у Цариграду) и чувене јаничаре.
• Флота треба да блокира Дунав и Саву и спречи дотурање помоћи граду водом.

---

Хронологија опсаде (јун–јул 1456)

Почетак јуна:
Мехмедова флота долази до Београда и затвара речни пролаз. Копнена војска опседа град са копнене стране, постављајући артиљерију на брегове око града. Тадашњи Београд имао је двоструку одбрану: град (тврђаву) на ушћу Саве у Дунав и утврђени подграђе, а главна битка водила се око зидова и на води.

14. јул 1456:
Хуњади и Капистран крећу низ Дунав са војском и око 200 бродова (лађа, шајки). Они пробијају османску речну блокаду код Сланкамена, потапају неколико турских галија и стижу у београдску луку. Град добија појачање, а са моравске стране стиже и српска коњица — деспот Ђурађ Бранковић, иако формално вазал Турцима, помаже Хуњадију новцем и људством (ово је још увек предмет дебате, али познато је да је деспот имао тајну комуникацију с Хуњадијем). Баш у том периоду, српски ратници су чинили део одбрамбеног корпуса.

21–22. јул:
Општи турски напад. Мехмед наређује пешадији и јаничарима да освоје бедеме. Вишедневни напади, градска артиљерија одговара. Усред борби, јаничари успевају да пробију спољни зид и допиру до Горњег града. Ситуација је критична, али Хуњади наређује контра-јуриш.

23. јул 1456 (кључни дан):

• Према сведочењима, долази до неочекиваног преокрета. Капистран предводи крсташе у напад из града према турском логору. Ова маса, иако слабо наоружана, својом фанатичном снагом и јуришом изненађује Турке.
• Истовремено, Хуњади лично предводи коњицу и напада турске положаје са бокова, заузевши главну турску батерију.
• Мехмед II, који предводи опсаду, бива рањен у бедро стрелом или копљем. Паника се шири. Султан наређује повлачење.
• Турски логор пада у руке хришћана, заплењена је огромна количина оружја, топова и залиха.

Последице:
Мехмед се са остатком војске повлачи према Софији. Угарска и Европа одахнуле су. Београд постаје симбол отпора Османлијама. Само 65 година касније, 1521, Сулејман Величанствени коначно осваја Београд, али ова прва одбрана ушла је у анале европске историје.