Безбедност, Исток или Запад, Корупција

Светске агенције годинама прате интензивну кампању израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа против Ирана, коју често називају његовим „приватним ратом“. Извештаји се крећу од разоткривања стратешких потеза до директних претњи из Техерана, а ево како су главни догађаји испраћени.

Игра са медијима и стратешко притискање савезника

Водећи медији, попут The Jerusalem Post, описују заједничку операцију заваравања. Према овим наводима, администрације у Јерусалиму и Вашингтону су месецима намерно пласирале лажне информације да међу њима постоји раскол, како би Иран убедили да је напад мало вероватан.

Сам Нетанијаху је то отворено признао, рекавши да је управо Израел тражио војну интервенцију:

„Да сам вам пре годину дана рекао да ће се САД борити заједно са нама… ко би ми веровао? Али све се ово догодило јер смо ми иницирали, деловали и напали.“

Овај притисак на америчку администрацију има дугу историју. И бивши амерички председник Барак Обама потврдио је у интервјуу за The New Yorker да га је Нетанијаху дуго наговарао да САД нападну Иран. Обама је рекао да је тада одбио јер „напад није вредан последица“, а са забринутошћу је прокоментарисао и садашњу ситуацију. Нетанијахуов сан о рату против Ирана је, према Обаминим речима, сада испуњен, али се он пита: „Да ли је то најбоље за грађане Израела, то је велико питање. Да ли је то најбоље за грађане САД-а… и то је велико питање.“

Ирански одговор: „Лов на Нетанијахуа“ и директни удари

Иранска реторика је ескалирала до директних претњи и конкретних војних аката. Иранска новинска агенција IRNA пренела је званичне претње Револуционарне гарде (ИРГЦ) да ће „прогонити и убити ‘детективног криминалца’ Нетанијахуа ако је још увек жив“.

Ове речи су пропраћене и конкретним акцијама, о којима су опширно извештавале агенције попут АФП-а:

• Напад на кабинет: ИРГЦ је саопштила да је извела „изненадни ракетни напад“ на Нетанијахуову канцеларију и штаб израелског ратног ваздухопловства, користећи ракету „Кеибар“. Иако је Израел одбацио ове тврдње као „лажну пропаганду“, инцидент је показао да Техеран директно циља самог премијера.
• Ширење дезинформација: У јеку сукоба, друштвеним мрежама су кружиле гласине да је Нетанијаху убијен. Израел је био приморан да демантује ове информације, уз саопштење да је „премијер добро“.

Сложени односи са Бајденовом администрацијом

Док је званична прича о јединству доминирала, агенције су извештавале и о дубоким размимоилажењима иза сцене:

• Нетанијаху тврди да делује сам: Упркос блиској сарадњи, Нетанијаху је у једном тренутку изјавио да је Израел „деловао сам“ у нападу на иранско гасно поље „Саут Парс“. Ово је било у супротности са ранијим тврдњама израелских званичника да је акција координисана са САД.
• Сумње у нарушавање примирја: Бивши водитељ Фокс Њуза, Такер Карлсон, у интервјуу за The New York Times изнео је тврдњу да је Трамп заправо Нетанијахуов „талац“. Карлсон је тврдио да је Израел, наводно, у више наврата опструисао Трампове напоре да се постигне примирје.

Суштина „приватног рата“: Шта кажу агенције

Синтеза извештаја водећих светских агенција указује на неколико кључних закључака о Нетанијахуовом рату:

1. Деценијска агенда: Нетанијахуов „приватни рат“ није новост, већ врхунац деценијског залагања за војну акцију против Ирана.
2. Манипулација наративом: Агенције су изманипулисане комплексном кампањом дезинформисања како би се прикрила права координација између САД и Израела.
3. Директна претња: Нетанијаху је због овог рата постао директна и лична мета иранског режима, уз претње ликвидацијом и нападе на његов кабинет.
4. Контрола над савезником: Све је више извештаја који доводе у питање ко заправо контролише ескалацију, сугеришући да Израел, а не САД, диктира темпо и интензитет сукоба са Ираном.

Систем убеђивања, притисака и, према неким наводима, уцена који је деценијама спроводио Бењамин Нетанијаху представља сложену мрежу дипломатских, политичких и обавештајних тактика. Ова „деценијска агенда“ имала је један јасан циљ: војно неутралисати Иран. У наставку следи детаљна хронологија и анализа метода које је користио.

📜 Хронологија деценијске агенде: Пут од посланика до „Операције Лав у успону“

Ово није прича о наглој одлуци, већ о методичном, стрпљивом раду на остварењу циља који је понекад деловао немогуће.

• 1992-1995: Постављање темеља
  • 1992: Као млади посланик у Кнесету, Нетанијаху упозорава да је Иран на „три до пет година“ од нуклеарне бомбе.
  • 1995: У својој књизи „Борба против тероризма“ понавља isto упозорење, учвршћујући своју позицију.
• 1996-1999: Први премијерски мандат
  • 1996: Обраћа се америчком Конгресу, представљајући ирански нуклеарни програм као претњу са „катастрофалним последицама“.
• 2002-2012: Интензивирање реторике и „црвена линија“
  • 2002: Пред америчким Конгресом заговара инвазију на Ирак, сугеришући да и Ирак и Иран јуре нуклеарно оружје.
  • 2010: У интервјуу за The Atlantic описује Иран као „месијански апокалиптични култ“ који представља смртну опасност.
  • 2010-2012: Више пута покушава да издејствује војни удар на Иран, али га блокирају сопствена војна и обавештајна служба (Мосад), наводећи недостатак оперативних способности, као и амерички притисци.
  • Септембар 2012: У чувеном говору у УН, користећи цртеж бомбе, тврди да ће Иран бити надохват нуклеарног оружја „до следећег пролећа, најкасније до следећег лета“. Истовремено, Мосадови извештаји који цуре у јавност противрече његовим тврдњама, показујући да Иран не ради активно на нуклеарном оружју.
• 2015: Директни сукоб са председником САД
  • Март 2015: На позив републиканаца, обраћа се америчком Конгресу иза леђа председника Обаме како би се супротставио нуклеарном споразуму (JCPOA), називајући га „веома лошим договором“. Обама узвраћа да Нетанијаху није понудио „ништа ново“ нити „одрживе алтернативе“.
• 2018: Нови савезник и крај дипломатије
  • Јануар 2018: Мосад изводи драматичну операцију крађе обимне архиве иранских нуклеарних тајни из Техерана.
  • Април 2018: Нетанијаху у ТВ преносу уживо представља део украдених докумената са поруком „Иран је лагао“, с циљем да убеди председника Трампа да се повуче из споразума.
  • Мај 2018: Трамп повлачи САД из JCPOA и уводи политику „максималног притиска“.
• 2023-2025: Пут ка отвореном сукобу
  • Октобар 2023: Након напада Хамаса, Нетанијаху користи прилику да Иран представи као „главу хоботнице“.
  • Април 2024: Иран први пут отворено напада Израел са преко 100 балистичких ракета и 170 дронова, чиме се завршава дугогодишњи „рат из сенке“.
  • Фебруар 2025: Нетанијаху у Белој кући представља Трампу план у четири тачке: убити врховног вођу, уништити војску, изазвати народну побуну и инсталирати нови режим. Трампов одговор је: „Звучи добро мени“.
  • Јун 2025: Израел покреће Операцију „Лав у успону“ (Operation Rising Lion), масовне нападе на иранска нуклеарна постројења. Нетанијахуова деценијска агенда је спроведена у дело.

Систем убеђивања и притиска: Алатке утицаја

Да би остварио свој циљ, Нетанијаху није само чекао, већ је активно обликовао окружење користећи вишеслојан систем утицаја.

• Стратегија 1: Континуирано понављање „непосредне претње“
  • Суштина: Делује по принципу „дечака који је викао вук“. Од 1992. до 2025. године, порука је идентична: Иран је на корак од бомбе, време истиче. Овај константан аларм ствара осећај хитности и притисак на савезнике да делују.
• Стратегија 2: Опструкција дипломатије као „једина опција“
  • Циљ: Представити сваки дипломатски напор као наиван и опасан, форсирајући војно решење. Нетанијаху је систематски радио на томе да се дипломатија учини немогућом, инсистирајући на максималистичким захтевима за које је знао да су неприхватљиви.
• Стратегија 3: Манипулација медијима и обмана
  • Метод: Намерно пласирање лажних информација о расколу између САД и Израела како би се Иран убедио да је напад мало вероватан. Ова тактика се показала као изузетно успешна операција заваравања.
• Стратегија 4: Директни притисак на америчке председнике
  • Однос са Обамом: Заобилажење Беле куће и директно обраћање Конгресу 2015. како би се поткопао председников кључни спољнополитички пројекат. Обамини званичници су га због тога називали „кукавицом“.
  • Однос са Трампом: Вишемесечно лично лобирање и представљање детаљних ратних планова. Нетанијаху је чак тражио и добио од Трампа одлагање напада како би Израел ојачао противваздушну одбрану, показујући висок степен координације и утицаја.
• Стратегија 5: Обавештајни рат и употреба Мосада
  • Крађа архиве (2018): Драматична крађа иранских нуклеарних докумената искоришћена је као јавни доказ да „Иран лаже“ и као полуга да се Трамп наговори на повлачење из споразума. Касније су се појавили извештаји да је Мосад користио вештачку интелигенцију и прокријумчарене дронове за припрему напада.

Нетанјахуова стратегија није била дипломатска, већ се заснивала на вишеслојном притиску и манипулацији.

1. Политички притисак и заобилажење институција

• Директно обраћање Конгресу: Најупечатљивији пример је говор из 2015. године, када је заобишао Белу кућу и директно се обратио републиканцима у Конгресу, поткопавајући ауторитет америчког председника и покушавајући да издејствује блокаду нуклеарног споразума.
• Однос са председницима: Његов однос са америчким лидерима кретао се од отвореног непријатељства до потпуног савезништва. Бил Клинтон је након првог сусрета с Нетанјахуом, наводно, рекао: „Која је овде јебена суперсила?“. Са Обамом је однос био „отворено непријатељски“, док је са Трампом пронашао заједнички језик.

2. Обавештајне операције и медијска манипулација

• Крађа архиве из Техерана (2018): Ово није била само шпијунска операција, већ и кључни политички алат. Драматична презентација украдених докумената на телевизији имала је за циљ да дискредитује Иран и обезбеди Трампово повлачење из споразума.
• Кампања дезинформација (2025): Уочи операције „Лав у успону“, Нетанјаху и Трамп су координисали сложену кампању обмане. Док су медији извештавали о наводном расколу између САД и Израела, ударајући на то да Израел планира да делује сам, истовремено су наговештавани наставци преговора са Ираном. Све је то био димни застор, док је иза сцене већ био разрађен план за напад.

3. Психолошко профилисање савезника

Нетанјаху је показао изузетну вештину у „читању“ својих саговорника и прилагођавању аргумената:

• Са Трампом (2025): Током састанка у Белој кући, Нетанјаху је користио аргумент скројен по мери за тадашњег председника: „Не можеш имати нуклеарни Иран под својом стражом“. Ова реченица је директно апеловала на Трампов его и осећај за историјски легат.

Кулминација и неразјашњене контроверзе

Тајни договор за „Операцију Лав у успону“

Детаљи овог догађаја посебно су мрачни. Истрага Вашингтон Поста је открила да се рат планирао увелико, далеко од очију јавности. На састанку у фебруару 2025. Нетанјаху је Трампу дао четири опције за напад. Наводно, Трампов одговор је био: „Звучи добро мени“. Ово је изазвало оштре реакције, а конгресмен Ро Кана је Нетанјахуово присуство у Ситуационој соби Беле куће назвао „издајом америчког народа“.

Оптужбе за уцене и корупцију

Ово су најмрачнији и најмање доказани аспекти читаве приче.

• Афера Епстин: Теоретичари завере, али и неки аналитичари, указују на везу између Нетанјахуа и покојног финансијера и осуђеног сексуалног преступника Џефрија Епстина. Тврди се да је Епстин могао бити „алат“ израелске обавештајне службе и да се његови „досијеи“ користе за компромитовање и уцењивање америчких званичника. Вреди напоменути да је и сам Нетанјаху 2024. на друштвеним мрежама поделио чланак који сугерише да је Епстин радио за Мосад. (Ове тврдње никада нису званично потврђене и остају у домену спекулација и истраживачког новинарства).
• Суђења за корупцију: Док је споља водио „приватни рат“ против Ирана, на унутрашњем плану, Нетанјаху се суочава са четири оптужнице за мито, превару и злоупотребу положаја (случајеви 1000, 2000 и 4000).
  • Случај 1000: Оптужен је за примање скупих поклона у замену за политичке услуге.
  • Случај 4000: Сматра се најтежим и односи се на давање регулаторних погодности телекомуникационом магнату у вредности од око 500 милиона долара, у замену за позитивно медијско извештавање.
• Сукоб интереса: Критичари, попут историчара Илана Папеа, отворено сугеришу да је Нетанјаху подстицао сукоб са Ираном како би скренуо пажњу јавности са сопствених правних проблема и створио „ратни наратив“ који би му помогао да се одржи на власти.

💎 Суштина „приватног рата“

Читава ова прича се може сажети у неколико кључних тачака:

1. Непоколебљива доследност: Више од 30 година, циљ је био исти – спречити Иран да постане нуклеарна сила, путем војне акције.
2. Манипулација наративом: Систематско коришћење обавештајних података, медијских обмана и директних притисака како би се створила слика о непосредној претњи, чак и када су сопствене обавештајне службе имале другачије процене.
3. Инструментализација савезника: Деценијски циљ је био да се САД увуку у сукоб против Ирана, и тај циљ је на крају и остварен у пуној мери.